Dete u nama – ključ večnosti

Svi smo bili deca. Ali nismo svi ostali.
A možda je baš ono što smo izgubili – jedino što nas može spasti.
Ko se usudi da se smanji – taj će porasti.
„Ako se ne obratite i ne budete kao deca – nećete ući u Carstvo Nebesko“, reče Gospod.
A mi – umesto da se vratimo – otišli još dalje.
Dete je car bez prestola. General bez vojske. Osvajač bez oružja.
Njegov mač je osmeh. Njegov štit – pogled koji ne zna za izdaju.
Dok mi zidamo bedeme oko srca – ono ih ruši jednim osmehom.
Dok mi merimo i računamo – ono se igra.
Igra mu je matematika, vera mu je aksiom.
Kad padne – ono ustane, jer zna da postoji ruka koja ga diže.
Naš posao nije da dete učimo dobru i zlu. Ono to već zna.
Naš posao je da ga ne pokvarimo.
Da ga ne učimo sumnji, neveri i neoproštaju.
Da ga ne prevedemo u naše lukavstvo, nego u Hristovu prostotu.

„Pustite decu da dođu meni“, reče On.
A mi bismo ih zadržali u školama, u knjigama, u našim ambicijama.
Kao da su nam data da liče na nas.
A nisu. Data su da mi ličimo na njih.
Jer Carstvo Nebesko je jedno veliko dvorište. Jedna igra bez kraja.
Tamo nema tuđih – svi smo Božja deca.
Tamo se ne meri koliko si zaradio – nego koliko si voleo.
Dete to zna: da ljubav nije dug nego dar, da radost nije nagrada nego dah, da je svaki dan čudo.
Dete zna ono što smo mi zaboravili.
Da su suze radosti dragocenije od zlata.
Da smeh leči gde lekari ne mogu.
Da je pružena ruka vrednija od svih zakona sveta.
Ono zna da je svet dobar jer ga je Bog stvorio.
A mi sve znamo – osim toga.

Dok mi pravimo račune – ono pušta vetar kroz kosu.
Dok mi skupljamo godine – ono skuplja trenutke.
Dok mi brojimo novac – ono broji osmehe.
Dok mi planiramo budućnost – ono stvara čudo sadašnjeg trenutka.
Njegova mudrost je jednostavna:
Svet se voli srcem, a ne razumom.
Svet se stvara, a ne osvaja.
Dete nas uči strpljenju koje ne meri.
Ljubavi koja ne pita.
Veri koja ne traži objašnjenje.
Uči nas da je život igra bez kraja.
Da je svaki pad nova šansa.
Da je oproštaj moćniji od sile.

Kad pogledamo dete – vidimo svet kakav je trebalo da budemo.
Svet sa otvorenim vratima srca – i za neznanca i za prijatelja.
Dete nas uči da je tuga prolazna, a radost večna.
Da su rane lekcije, a ne kazne.
Da se plašimo samo onoga što ne umemo da volimo.
Zato ne zaboravimo da se igramo.
Da padamo i ustajemo.
Da volimo bez očekivanja.
Da se molimo bez reči.

Dete u nama je znak Carstva.
Ne na nebu – nego ovde, među nama.
U svakom osmehu. U svakom srcu koje se ne plaši da bude čisto.
Ako se usudimo da ponovo postanemo mali – otvoriće nam se nevidljiva vrata u svet gde je sve moguće.
Zato..
Čuvajmo dete u sebi.
Jer svaki osmeh, svaka radost, svaki dah ljubavi – korak je bliže Carstvu.
Svaka igra, svaka suza, svaka molitva – otvara vrata večnosti.
Detetova ruka je mala – ali drži svet.
Detetov pogled je prost – ali vidi sve.
A mi? Mi smo tu da se setimo.
Kako se voli. Kako se veruje. Kako se živi.
Zato..
Vaspitavajmo decu u Hristu – ne da budu mali odrasli, nego da mi postanemo velika deca.
Jer Carstvo nije sutra. Carstvo je tu. U svakom detetu. I u nama – ako smognemo hrabrosti da se ponovo smanjimo, da bismo porasli.
Zato...