«novosti i blog blagovesti tv»
Knjiga kao lek, a Jevanđelje kao putokaz života
Knjiga je više od slova na papiru, ona je lek za umorne misli. A kada je ta knjiga Jevanđelje,
ona postaje putokaz života i svetlost koja ne gasi.
Ivana Kostadinović
Novembar, 2025.
Koliko literature koju pročitamo ostavlja traga u našim životima?
Da li ona budi neka najdublja osećanja za koje nismo mislili da redovi savršeno poslaganih reči mogu da izazovu u nama?
Da li nam budu beg, uteha u onome što nam stvarnost priređuje svakodnevno?
Možda bismo podelu po tom pitanju mogli, možda grubo da napravimo?!
Knjigu voliš ili ne. I to je tako jednostavno.
Onaj ko je jednom zavoli, ne može iz njenog zagrljaja lako da se otrgne.
U ranim susretima sa njom dok mislimo samo o ljubavi , susretnemo se sa ljubavnim štivom.
Patimo,radujemo se I isčekujemo kao I glavni likovi.
Kasnije prelazimo na ozbiljnije teme. Istražujemo, spoznajemo, učimo se kroz listanje strana koje nam se otkrivaju I usmeravaju naš um.
U zrelijem dobu, kad smo već obogaćeni određenim životnim iskustvom I pod teretom života prija nam laganije štivo.
Zahvaljujući njoj, rečnik je obogaćeniji, govor smišljeniji a rasuđivanje bistrije.
Kad mislim o njoj, znam da mi je uvek bila SPAS.
Spas od tuge, spas od bola.
Kad dodje onaj teži deo života, onda se udaljimo jedna od druge.
Razmišljam o načinu da se ponovo spojimo ali ne ide.
Ali kako to u životi biva, Božijim promislom kroz redove SV. Pajsija Svetogorca opet smo prigrlile jedna drugu.
Onda dolazi nešto mnogo veće.
Knjiga najveća od svih.
Ona koja stoji ispod ikone I kandila.
U kojoj se krije čitava tajna I putokaz života.
Kad jednom dođe do vas, nema života bez nje.
Jer život je u njoj. Istina, kako bi trebalo sve da bude- je tu u vasim rukama.
Zato, ako su Sveti Apostoli pre mnogo vekova ostavili pisane reči da bi njima bili prosvetljeni , ne vidim razlog da mi ne bismo poslušali Gospodnju reč upućenu njima: “ Što vam govorim u tami, kazujte na vidiku; I što vam se šapće na uši, pripovijdajte sa krovova” (MT 10:27)
Da li ona budi neka najdublja osećanja za koje nismo mislili da redovi savršeno poslaganih reči mogu da izazovu u nama?
Da li nam budu beg, uteha u onome što nam stvarnost priređuje svakodnevno?
Možda bismo podelu po tom pitanju mogli, možda grubo da napravimo?!
Knjigu voliš ili ne. I to je tako jednostavno.
Onaj ko je jednom zavoli, ne može iz njenog zagrljaja lako da se otrgne.
U ranim susretima sa njom dok mislimo samo o ljubavi , susretnemo se sa ljubavnim štivom.
Patimo,radujemo se I isčekujemo kao I glavni likovi.
Kasnije prelazimo na ozbiljnije teme. Istražujemo, spoznajemo, učimo se kroz listanje strana koje nam se otkrivaju I usmeravaju naš um.
U zrelijem dobu, kad smo već obogaćeni određenim životnim iskustvom I pod teretom života prija nam laganije štivo.
Zahvaljujući njoj, rečnik je obogaćeniji, govor smišljeniji a rasuđivanje bistrije.
Kad mislim o njoj, znam da mi je uvek bila SPAS.
Spas od tuge, spas od bola.
Kad dodje onaj teži deo života, onda se udaljimo jedna od druge.
Razmišljam o načinu da se ponovo spojimo ali ne ide.
Ali kako to u životi biva, Božijim promislom kroz redove SV. Pajsija Svetogorca opet smo prigrlile jedna drugu.
Onda dolazi nešto mnogo veće.
Knjiga najveća od svih.
Ona koja stoji ispod ikone I kandila.
U kojoj se krije čitava tajna I putokaz života.
Kad jednom dođe do vas, nema života bez nje.
Jer život je u njoj. Istina, kako bi trebalo sve da bude- je tu u vasim rukama.
Zato, ako su Sveti Apostoli pre mnogo vekova ostavili pisane reči da bi njima bili prosvetljeni , ne vidim razlog da mi ne bismo poslušali Gospodnju reč upućenu njima: “ Što vam govorim u tami, kazujte na vidiku; I što vam se šapće na uši, pripovijdajte sa krovova” (MT 10:27)
Ivana Kostadinović
Novembar, 2025.