Naučila sam da letim

Kada bi nam bilo ponuđeno da biramo šta ćemo biti -
moćni lav, brz kao munja panter, verni pas ili slobodni kao ptica,
Nikada ne bih bio ptica.
Pa ipak, nekada sam imala krila.

Moja krila počela su da rastu onog dana kad sam svila svoje porodično gnezdo.
Oh, verujte mi, nisam ni znala da ih imam.
Ali ljubav, poštovanje, vera i požrtvovanje pružili su mi sreću da letim.

On mi je pokazao da mogu, iako sam nije umeo.
Trudio se da budem bolja, hrabrija, jača.
Zajedno smo savladali sve strahove pre nego što me je, na prepad, pustio u svoj prvi let.

Kako su ptići dolazili, moj let je morao postati savršen da bi i oni naučili, a on je nadgledao.

I onda, kad sam pomislila koliko sam srećna, kako bih na krilima te sreće
mogla istinski da poletim, jednog jutra su mi krila odsečena.
On je otišao…

Nisam bila ptica, ali sam naučila da letim.

Hej, život, budi moj prijatelj,
daj mi krila bar jedan krug,
da se vratim na trenutak
u dane istinske radosti i sreće.

Ali, najvažnije od svega gnezdo nije prazno.
Gnezdo je svetlost u životu.
Njegov sjaj sada sija u šest očiju malenih, njegove šale žive u njima.

Dalek je put do večnosti, ali jednog dana, kad mi krila ponovo izrastu,
poleteću ka tebi da se ponovo sretnemo.

Jer istina je što nas Sveti apostol Pavle opominje:

„Sad ostaje vera, ljubav i nada
a ljubav je najveća.“