«novosti i blog blagovesti tv»
Oda profesoru i đacima - 21. oktobar
Sećamo se dana kada su knjige postale molitve, a učionice sveta mesta. Sećamo se profesora Miloja Pavlovića i đaka iz Kragujevca, koji su pokazali da znanje bez vere nema smisla, i da ljubav prema istini nikada ne umire.
Oktobar, 2025.
To ne beše samo jedan dan,
ni samo jedan oktobar,
one godine u Kragujevcu.
To beše čas nad svim časovima —
kad se više ne učaše slovo po slovo,
no Večnost po Večnost.
Profesor stade pred svoje đake
kao pred oltar.
Ne beše to čas istorije,
no večnosti.
Ne beše to gramatika,
no jezik besmrtnosti.
Ne beše to račun,
no sabiranje neba i zemlje.
Držaše čas iznad života,
predavaše svetlost i istinu
da življenje vredi tek kad ima smisla.
Dok cevi gledahu u njih,
oni gledaše u Gospoda.
Kad puške zapretiše
prolomi se reč
što ne staje ni u knjigu ni u dnevnik:
"Pucajte, ja i sada držim čas.“
I nebo postade tabla,
zemlja — učionica,
a krv mastilo
kojim beše upisan zavet.
Na tom času đaci ne padoše —
uznesoše se.
Ne umreše —
no pređoše u Nebesnu školu.
A profesor — ne završi predavanje.
On i danas drži taj čas
svakome ko ume da čuje.
Svaka tabla — njegova tabla,
svaka učionica — njegova učionica,
svaka sveska — njegova beležnica.
Zato Kragujevac nije samo varoš,
no jevanđelje koje kazuje
da premudrost ne vredi bez zaloga,
da i deca mogu biti mučenici,
a učionica — crkva,
da se može pasti na zemlji,
a ostati upisan na nebu,
da nema mudrosti bez vernosti,
ni pouke bez krvi.
Tog dana završi se jedan školski,
a poče večni raspored.
I to je zavet koji nas obavezuje:
da znamo — premudrost je dar,
a ne stvar,
ne obrazuje se čovek da bi se savijao,
već da bi umeo da stoji,
lekcije se polažu pred Bogom,
a ne pred sudom ljudi.
Profesor pokaza
da poslednji čas može biti prvi,
da je končina nemoćna
kad čovek pozna cilj svoga življenja
i da je svaka puška slepa
ako pred sobom ima Istinu.
Zato, kad svane 21. oktobar,
ne polažemo venac mrtvima,
no otvaramo dnevnik živih.
Dok čitamo, pišemo, učimo —
spominjimo se:
još traje onaj oktobarski čas,
u kome se uči neprolaznost,
čas što ga drži profesor
koji ne siđe s katedre.
I neće —
dokle god sećanje diše,
dok vera svedoči,
dok Srbija postoji.
Blagodarimo Vam, Miloje Pavloviću,
što pokazaste
da reč učitelja biva jača od oružja,
da istinski čas traje duže od smrti,
i da se duhovna svetlost
ne gasi ni u najmračnijem danu.
ni samo jedan oktobar,
one godine u Kragujevcu.
To beše čas nad svim časovima —
kad se više ne učaše slovo po slovo,
no Večnost po Večnost.
Profesor stade pred svoje đake
kao pred oltar.
Ne beše to čas istorije,
no večnosti.
Ne beše to gramatika,
no jezik besmrtnosti.
Ne beše to račun,
no sabiranje neba i zemlje.
Držaše čas iznad života,
predavaše svetlost i istinu
da življenje vredi tek kad ima smisla.
Dok cevi gledahu u njih,
oni gledaše u Gospoda.
Kad puške zapretiše
prolomi se reč
što ne staje ni u knjigu ni u dnevnik:
"Pucajte, ja i sada držim čas.“
I nebo postade tabla,
zemlja — učionica,
a krv mastilo
kojim beše upisan zavet.
Na tom času đaci ne padoše —
uznesoše se.
Ne umreše —
no pređoše u Nebesnu školu.
A profesor — ne završi predavanje.
On i danas drži taj čas
svakome ko ume da čuje.
Svaka tabla — njegova tabla,
svaka učionica — njegova učionica,
svaka sveska — njegova beležnica.
Zato Kragujevac nije samo varoš,
no jevanđelje koje kazuje
da premudrost ne vredi bez zaloga,
da i deca mogu biti mučenici,
a učionica — crkva,
da se može pasti na zemlji,
a ostati upisan na nebu,
da nema mudrosti bez vernosti,
ni pouke bez krvi.
Tog dana završi se jedan školski,
a poče večni raspored.
I to je zavet koji nas obavezuje:
da znamo — premudrost je dar,
a ne stvar,
ne obrazuje se čovek da bi se savijao,
već da bi umeo da stoji,
lekcije se polažu pred Bogom,
a ne pred sudom ljudi.
Profesor pokaza
da poslednji čas može biti prvi,
da je končina nemoćna
kad čovek pozna cilj svoga življenja
i da je svaka puška slepa
ako pred sobom ima Istinu.
Zato, kad svane 21. oktobar,
ne polažemo venac mrtvima,
no otvaramo dnevnik živih.
Dok čitamo, pišemo, učimo —
spominjimo se:
još traje onaj oktobarski čas,
u kome se uči neprolaznost,
čas što ga drži profesor
koji ne siđe s katedre.
I neće —
dokle god sećanje diše,
dok vera svedoči,
dok Srbija postoji.
Blagodarimo Vam, Miloje Pavloviću,
što pokazaste
da reč učitelja biva jača od oružja,
da istinski čas traje duže od smrti,
i da se duhovna svetlost
ne gasi ni u najmračnijem danu.
Oktobar, 2025.