Pod okriljem svetitelja

Imaš želje, a nemaš mogućnosti. Imaš mogućnosti, ali nemaš vremena. Imaš mogućnosti i vremena, no želja je odlepršala negde. Prolaze dani, čuj dani, meseci i godine. Davnih dana pre dvadeset i više godina, zasijala je ikona svetitelja u dečijim rukama. Ona donese spokoj u dom u kome je istočni zid prazan, u kome se ručice osenjuju u obliku krsta, ali bez prava na prilazak čaši. Upravo će te godine proći i mnoge pre njih, ne bi li put tog istog Svetitelja, koji je ubacio klicu nade i vere u jedno dečije srce krenuti na put ka njemu, samo sada već srce majke i žene u potrazi za mirom. Skoro mi je neko rekao da ne poznaje osobu koja nije bila pod Ostrogom i upravo tada podigoh ruku, kao da sam u školi taj čas propustila. Stalno sam ili kasnila na njega ili je nešto bio izmešan raspored časova, pa nisam mogla da se uklopim sa njim.

Gospod nam kroji puteve i na njih nas šalje onda kad je vreme za to. Ne možeš pred Svetitelja dok se u toj veri ne učvrstiš. Dok ne kreneš sa namerom ne konkretnom da izmoliš pomoć za sebe i svoje bližnje, nego da sazriš, da veru živiš, da ispovedajući veru Hristovu u svakodnevnom životu, pa kao takav da staneš ispred svetinje i da moliš za milost, oprost i za snagu. Milost Božja je ono što nam najviše treba da u svojoj nečistoti skinemo Njegovom dobrotom greh sa sebe. Oprost da za sve ono što smo hotimično ili nehotimično pogrešili, da nas Sveti Vasilije Ostroški zastupa pred Gospodom i izmoli oprost. Snaga, tako čudna moć koja od Njega dolazi, da nam se daje ravnomerno u trenucima kada nam je preko potrebna. Kada smo zastali na pola puta, kada smo se zaneli i posustali, da njegovom intervencijom idemo dalje. Na ovom mestu gde smo sada, u duši tiho čuvamo molitve za sve naše koje imamo na umu i u srcu. Dok se sumrak spušta na ćilime koje su kao najlepši vez izatkani preko svih hodočasnika, i dok slavuji hora hrama Blagovesti na praznik pevaju najlepše pesme, ne može a da milošću Božijom sve krstiće, krstove koji je svaki od nas prigrlio i poneo sa sobom, ne postanu malo lakši pod okriljem svetitelja. Dok se pogled spušta na nasmejana lica, puna radosti i spokoja koja odaju mir da će biti sve kako treba, u mislima mi kao šapatom prolaze reči Gospodnje: "Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide" (Mt:16:24). A On će nas voditi kroz život. Zato na ovom mestu jedini pravi osećaj je onaj koji se ne može u potpunosti dočarati rečima, ali on je sačinjen od radosti, tuge i suza, onih suza koje su nezaustavljive i koje nemaju reči utehe. Zašto? Jer suze i uteha su od Svetitelja. Kao da govori tiho i tek ponekim dahom juga kaže "plači, dete, plači zato si ovde da da pod okriljem mojim pronađeš utehu." Dok četvrt meseca fali da se napuni krug, dok još koja zvezda fali da bi nebo bilo sjajnije, dok severac pojačava svoju snagu, dok te druga ruka pokriva posle mnogo vremena, samo možeš da budeš neizmerno zahvalan Gospodu i Svetom Vasiliju
Ostroškom što si sad u ovom trenutka, tu među vernim narodom, što učestvuješ u molitvi i razgovorima.

Nebeskim svodom prolaze oblaci i prolaze minuti ovog divnog dana. Kad bi se mogli uhvatiti i zaustaviti bar malo duže da potraju, ili kad bi moglo stati vreme u ovom trenutku, bar još malo, no šta je veće od zarobljenog vremena od blagodeti koje čovek nosi u duši zauvek.