Porodica kao kamen temeljac ili kamen spoticanja
na putu ka Bogu

Da li nam je samim rođenjem određeno kakav će nam život biti u zavisnosti da li smo rođeni od roditelja verujućih ili ne?

Da li će nam život oblikovati da li smo odrasli u porodici koja živi sa Hristom ili ne?

Da li je dužina puta do Njega upravo tim preduslovom određena ili ne?

I naposletku, da li ćemo i mi svojoj deci odrediti put sopstvenim odabirom?

Danas, godinama kasnije, kada sam samovoljno krenula ka Hristu bez podrške svoje porodice, verujem da možda mnogi nisu sebi postavili ovakva pitanja.

Da bi mogli da nađemo odgovore možemo se vratiti na početak priče.

Šta zna dete šta je Bog ako se u porodičnom domu smenjuju uramljene fotografije idola?

Šta zna dete šta su molitva, post i svetac u čijem domu ne gori sveća i ne slavi se krsna slava?

Šta zna dete koliko je važno biti kršten?

Ali to isto dete u dubini svog srca jedne decembarske večeri oseća da jedino Majka Božija može da pomogne da majka preživi.

I tada te iste večeri obećava da će zaista početi da veruje ako majka ostane u životu.

Da ne zna ni kako se to radi, ali da će da nauči.

I naravno, majka je preživela, ne jednom nego više puta. I naravno, devojčica je počela da veruje.

Naučila sve polako, po Božijem promislu.

Devojčica je odrasla i došla do one tačke gde je posle najveće bure koja ju je snašla u životu, shvatila da zaista ne bi mogla da preživi da nije pronašla Majku.

Možda nas roditelji o veri ne uče ama baš ništa, ali Bog svima nama vidi srca i vodi nas upravo ka Njemu da bi mogli da živimo, a i da preživimo.

I zato je zaista istina kada Gospod kaže: "Ja sam put, istina i život. Niko ne dolazi k Ocu, osim kroz Mene", (Jovan 14:6).