Porodična priča o veri i ljubavi

Kad dvoje pod istim krovom gledaju u isto nebo, a ne vide iste zvezde — tu počinje priča. Jedan bi da gradi kuću do neba, drugi da je utopli do proleća. I oboje veruju da su u pravu — samo što jedan veruje u Boga, a drugi u sebe.

Može li kuća biti čvrsta ako srce njeno oseća dve prirode — jednu tešku kao vekovi, drugu krhku kao san? Ili će se, pod prvim većim talasom, sve srušiti? I šta je, uopšte, „rušenje“ za bračni zavet — gubitak ljubavi ili gubitak zajedničkog pogleda na večnost? Kad jedno srce živi u ritmu molitve, a drugo u ritmu dnevnih briga i prolaznih radosti, tišina u domu dobija težinu koju reči ne mogu poneti. Nema svađe, nema vike — ali stoji nevidljivi zid, zidan ne od cigle nego od prioriteta. Jedan gleda na svaku radost kao na Božiji dar, drugi je prima kao plod sopstvenog truda. Jedan veruje u večnost, drugi u prolaznost. A u tom vrtu rastu mladi pupoljci — deca koja slušaju dvoglasje doma: molitve što se šapuću u polutami sobe i uzdahe što prate vesti, posao, obaveze. Koji će jezik postati njihov maternji? Onaj u kom je Bog središte svega, ili onaj u kom je On samo jedna od tema? I da li se taj jezik uopšte bira, ili se upija kao miris doma? Deca u takvom domu uče složenu lekciju: da ljubav može trajati i bez potpune saglasnosti. Ali uče i da se u ljubavi može ćutati o onome što je najdublje. Da li će ta tišina postati za njih seme vere ili seme sumnje? Odgovor će možda znati tek kad sami stanu na raskršće vere i braka. Verujući u takvom braku često je kao čuvar svetlosti u noći. Zna da svetiljka mora goreti i kad niko ne gleda. Ne nameće, jer zna da vera ne niče iz pritiska, nego iz slobode. Vladika Nikolaj opominje: „Ne treba drugoga ubeđivati u Boga, nego mu Boga pokazati svojim životom.“ Ali kako ostati svedok, a ne sudija? Kako ostati mekog srca, a ne ogorčen? Trpljenje u takvoj zajednici nije znak slabosti, već podvig. Svakodnevna odluka da se ljubav ne skloni u tvrđavu samo za sebe, već da ostane most koji čeka da bude pređen. Desanka Maksimović šapuće: „Ne traži da ti dam ono što nemam, daj mi vremena da postanem.“ Ali koliko je vremena dovoljno? Godina? Život? I šta ako se „postajanje“ dogodi tek u večnosti? Njegošev stih „Bog je ljubav, ljubav nad ljubavi“ ostaje kao merilo. Jer ako je ljubav izvor svega, svaka duhovna razlika manja je od zaveta koji povezuje dva života. Ali šta kad ljubav počne da boli? Da li je ta bol cena vernosti? Ili je ključ koji otključava vrata večnog zajedništva? Možda je odgovor u onom što izgleda najmanje — u malim gestovima dobrote što se dese bez reči, u čaši vode podetoj u ćutanju, u osmehu koji ne traži objašnjenje. Jer Bog ponekad najglasnije govori kroz ono što liči na tišinu. Ako je vera seme, onda je ljubav zemlja u kojoj ono klija. A kad ljubav ostane, čak i između vere i nevere, dom i dalje ima budućnost. Možda će jednoga dana koraci postati isti, a možda neće — ali most će i dalje stajati. I često, baš to malo, dovoljno je.