«novosti i blog blagovesti tv»
Povratak licu u vremenu ekrana
Nikada nismo bili povezaniji – i nikada usamljeniji. Tehnologija može biti blagoslov ili zamka, zavisno od toga kome predajemo svoje srce. Pročitajte inspirativan tekst o tome kako digitalni svet može postati put ka Bogu.
Avgust, 2025.
Čini se da nikada u istoriji čovečanstva ljudi nisu bili „povezaniji“ nego danas. Jednim dodirom ekrana možemo videti lice voljene osobe koja je hiljadama kilometara daleko, čuti vesti sa drugog kraja sveta ili pročitati reči koje su nastale pre samo nekoliko sekundi. Ipak , u isto vreme, nikada nismo bili usamljeniji. Dok nam se digitalni svet otvara kao bezgranično polje, srca nam često ostaju zatvorena. Umesto da gledamo jedni druge u oči, gledamo u ekrane. Umesto da slušamo glas čoveka kraj nas, slušamo beskrajan šum tuđih misli i tuđih života. Tehnologija sama po sebi nije ni dobra ni zla. Ona je kao nož – u rukama lekara postaje oruđe isceljenja, u rukama zlotvora – sredstvo uništenja. Sveti apostol Pavle nas podseća: „Sve mi je dozvoljeno, ali nije sve na korist; sve mi je dozvoljeno, ali mene ništa ne sme da zarobi“ (1. Kor. 6,12). Savremeni uređaji su nam dati kao alat, ali taj alat u našim slabim rukama lako postaje gospodar. Čovek koji je stvoren da vlada tvorevinom, često postaje rob sopstvenih izuma.
Jedna od najvećih opasnosti digitalnog doba nije u tome što „gubimo vreme“, već u tome što polako gubimo osetljivost za prisustvo drugog čoveka – i prisustvo Božije.„Jer gdje je blago vaše, ondje će biti i srce vaše“ (Mt. 6,21). Ako je naše blago u virtuelnom svetu, ako dan počinjemo i završavamo s pogledom u telefon umesto u molitvi, onda srce tiho odlazi u svet koji nas ne može nahraniti. Društvene mreže nam mogu dati hiljade „prijatelja“, ali ne i jedno rame na koje možemo spustiti glavu kada smo u nevolji. Mogu nam pokazati bezbroj osmeha, ali ne i toplinu pravog zagrljaja. Ipak, ista ta tehnologija može postati put ka spasenju ako je koristimo u slavu Božiju. Možemo čitati Sveto Pismo na telefonu, slušati pouke svetih otaca, gledati bogosluženja kada nas bolest ili daljina sprečavaju da budemo u hramu. Možemo utešiti čoveka porukom, podeliti duhovnu misao, ohrabriti brata u veri. „Idite po svemu svijetu i propovijedajte Jevanđelje svakom stvorenju“ (Mk. 16,15) – ova zapovest danas može dosegnuti milione ljudi za nekoliko sekundi. Ako nam je srce čisto, internet može postati misionarsko polje. Pitanje nije da li je tehnologija dobra ili loša, već – šta ona budi u nama. Da li nas čini trpljivijim, milosrdnijim, mudrijim, ili nas vodi u zavist, praznoslovlje i gordost? „Čuvaj, sine moj, srce svoje više svega što se čuva; jer iz njega izvire život“ (Priče 4,23). Ako nam je srce u Gospodu, nijedan uređaj ne može nas odvojiti od Njega. Ali ako je srce u tehnologiji, onda smo već daleko, ma koliko bliskih poruka dobijali. Čovek je stvoren za zajednicu – za pogled, za reč, za zagrljaj. Hristos nas nije spasao „onlajn“, već je došao u telo, pogledao ljude u oči, dotakao bolesne, zagrlio decu, umro i vaskrsao u stvarnom svetu. Tehnologija nas može zbližiti samo ako nas vodi tom istom susretu – licem u lice, srcem uz srce, u zajednici ljubavi. Zato , neka nam telefon bude samo pomoćnik, a ne gospodar; neka internet bude sredstvo svedočenja istine, a ne zamena za istinu. I neka prva i poslednja „notifikacija“ u našem danu bude molitva, a ne zvuk poruke. Jer u večnosti, ekrani će nestati, a ostaće samo lica – i Lice Hristovo, koje će gledati u nas, i pitati: „Gdje si bio, čedo Moje, dok sam ti kucao na vrata srca?“
Jedna od najvećih opasnosti digitalnog doba nije u tome što „gubimo vreme“, već u tome što polako gubimo osetljivost za prisustvo drugog čoveka – i prisustvo Božije.„Jer gdje je blago vaše, ondje će biti i srce vaše“ (Mt. 6,21). Ako je naše blago u virtuelnom svetu, ako dan počinjemo i završavamo s pogledom u telefon umesto u molitvi, onda srce tiho odlazi u svet koji nas ne može nahraniti. Društvene mreže nam mogu dati hiljade „prijatelja“, ali ne i jedno rame na koje možemo spustiti glavu kada smo u nevolji. Mogu nam pokazati bezbroj osmeha, ali ne i toplinu pravog zagrljaja. Ipak, ista ta tehnologija može postati put ka spasenju ako je koristimo u slavu Božiju. Možemo čitati Sveto Pismo na telefonu, slušati pouke svetih otaca, gledati bogosluženja kada nas bolest ili daljina sprečavaju da budemo u hramu. Možemo utešiti čoveka porukom, podeliti duhovnu misao, ohrabriti brata u veri. „Idite po svemu svijetu i propovijedajte Jevanđelje svakom stvorenju“ (Mk. 16,15) – ova zapovest danas može dosegnuti milione ljudi za nekoliko sekundi. Ako nam je srce čisto, internet može postati misionarsko polje. Pitanje nije da li je tehnologija dobra ili loša, već – šta ona budi u nama. Da li nas čini trpljivijim, milosrdnijim, mudrijim, ili nas vodi u zavist, praznoslovlje i gordost? „Čuvaj, sine moj, srce svoje više svega što se čuva; jer iz njega izvire život“ (Priče 4,23). Ako nam je srce u Gospodu, nijedan uređaj ne može nas odvojiti od Njega. Ali ako je srce u tehnologiji, onda smo već daleko, ma koliko bliskih poruka dobijali. Čovek je stvoren za zajednicu – za pogled, za reč, za zagrljaj. Hristos nas nije spasao „onlajn“, već je došao u telo, pogledao ljude u oči, dotakao bolesne, zagrlio decu, umro i vaskrsao u stvarnom svetu. Tehnologija nas može zbližiti samo ako nas vodi tom istom susretu – licem u lice, srcem uz srce, u zajednici ljubavi. Zato , neka nam telefon bude samo pomoćnik, a ne gospodar; neka internet bude sredstvo svedočenja istine, a ne zamena za istinu. I neka prva i poslednja „notifikacija“ u našem danu bude molitva, a ne zvuk poruke. Jer u večnosti, ekrani će nestati, a ostaće samo lica – i Lice Hristovo, koje će gledati u nas, i pitati: „Gdje si bio, čedo Moje, dok sam ti kucao na vrata srca?“
Avgust, 2025.