Po silasku sa zvonika otišli smo na izvor, i tamo seli na kamene stepenice okrenuvši se prema suncu. Razmišljao sam tada, da iako sam obišao mnogo svetih mesta na Balkanu, ipak nisam video sveto mesto koje na lepši način predstavlja darove Božije. Svaka svetinja bogata je svetim Božijim darovima, ali ovde se to primećuje na poseban način i to mirotočenjem ikona, miomirisnim svetim moštima, čudotvornim izvorom vode, srdačnim gostoprimstvom igumana i bratije ove svetinje, a od danas i zvukom "Carskog zvona". Ovakvu snažnu blagodat Božiju dugo sam tražio, istražujući i posećujući mnogobrojna sveta mesta. Danas na ovom svetom mestu kao da se u meni rodila jedna "Nova vizija o caru Lazaru", u kojoj sudjeluju svi koji vrednuju princip Hristovog učenja o snazi srca koji ima samo jedan prioritet u životu, a to je usavršavanje ljubavi prema Gospodu. Pre polaska za Beograd, Lidija i ja smo hteli da uzmemo blagoslov od novoizabranog Episkopa hvostanskog, arhimandrita oca Alekseja, ali otac nas je tada pozvao da ostanemo na ručku koji je bilo pripremljen u manastirskoj trpezariji. Trpeza ljubavi je tada bila po drugi put postavljena, i po drugi put trpezarija je bila puna gostiju koji su bili posluženi bogatim slavskim ručkom. Kada smo se vratili u manastirsku trpezariju i ručali, bilo je slobodnih mesta pored čoveka za kojeg sam kasnije saznao da je bio Kolačar, koji je pomagao organizaciju manastirske Slave. Preko puta Lidije i mene seli su ljudi koji su imali poslušanje da tokom prazničnog dana vode brigu o mnogobrojnim svećama koje su ljudi prinosili za svoje bližnje. Posle ručka uzeli smo blagoslov od novoizabranog Episkopa hvostankog, oca Alekseja, i laganim korakom napustili smo sveto manastirsko mesto, pogledom prema zalasku sunca i prema visokom zvoniku u kome se nalazi Carsko rusko zvono. Tada sam se prisetio gromoglasnog zvuka Carskog zvona koji ima važnu ulogu u životu naroda, a to je da od sada pa do kraja veka priziva narod na molitvu za mir u duši i mir u svetu.